Пише: Владимир Челекетић
Први пут објављено 30.10.2014.
На политичкој сцени Србије је поново покренута расправа о стварању „патриотског блока“, а као „стожер“ тог блока види се странка која саму себе дефинише као странку „умерене деснице“. Може ли умерена десница спасти Србију? Да би одговорили на то питање морамо видети шта је то умерена десница и од чега Србију треба спашавати.
У Британији је умерена десница легализовала педерске „бракове“. У Мађарској умерена десница национализује велике фирме, приватизоване после пада комунизма, али избегава да користи термин „национализација“, јер је то „терминологија левице“. У Србији, умерена десница сарађује са Шиптарима на истребљењу преосталих Срба са КиМ, организује педерске параде и причешћује се пред камерама о Васкрсу и Божићу. Али не, то није та десница у Србији. У Србији постоје две врсте умерене деснице: „издајничка“ и „патриотска“. И патриотска треба да спасе Србију од издајничке. О тој патриотској је овај текст.
Овде треба нагласити још нешто. Велика већина тзв. националне интелигенције, такође, идеолошки, спада у умерену десницу. То су они људи у оделима што се називају „стручњацима“ и „аналитичарима“ и што стално критикују власт због непоштовања Устава и „демократије“, због „блокаде медија“ и због националне издаје. Зато је умерена десница, у целини, битна (дакле, не само странке), јер њена идеологија представља „патриотску“ понуду слуђеној Србији.
„Демократија“ или смрт
Шта је, макар и имплицитно, основна порука умерене деснице? Проблем је у политичким одлукама власти, а не у систему. Систем је добар. Вишепартијски систем, тзв. грађанска демократија, слобода медија, „утакмица“ на политичком тржишту, владавина права… Шта је онда проблем? Власт је, фактички, суспендовала Устав (осим када треба шетати педере), извршила акт националне издаје, блокирала медије, води политику економског убиства земље, … Дакле, све што треба да се уради јесте да се промени власт?! Логично питање гласи: ако је систем добар, како га може, тако брутално, злоупотребити, једна власт?
У пракси, међутим, Србијом влада организовани криминал, а тзв. странке су удружења организованог криминала, чији је једини смисао постојања намиривање интереса својих чланова пљачком пореских обвезника. Чак је и „класичан“ криминал, нпр. нарко мафија, под директном заштитом власти, нарочито полиције. Другачије не би могао да функционише. Уосталом, тако је у свакој „демократији“.
Даље, тај организовани криминал је потпуно ускладио интересе са Западним центрима моћи, те његова улога није више само у пљачки Србије и Срба, већ је узео учешће у политици затирања сваке српске државности и српске нације, у складу са реалним геостратешким интересима Запада.
Упркос свему, умерена десница никада неће довести у питање сам систем, као што се окорели комунисти никада нису усуђивали да доведу у питање самоуправљање или „братство и јединство“. Уистину, могли су сатима ламентирати о „субјективним слабостима“ и „објективним тешкоћама“, али у титоизам се није смело дирати. Исто тако, за умерену десницу, „грађанска демократија“ је света крава, без обзира како реално функционише систем и без обзира да ли постоји или не постоји шанса да се постојећи систем преправи тако да функционише онако како га она замишља. Просто речено, умерена десница је део система, таквог криминалног, какав јесте.
Људска права
Тзв. људска права су још једна света крава умерене деснице. Лично, увек ми је био бесмислен израз „људска права“, као да у правосудном систему било које земље могу постојати права која нису људска. Додуше, говори се о „правима животиња“, али то, суштински, нису права животиња, већ скуп забрана и обавеза које се односе на људе. Но, то је друга тема.
Што се тиче људских права, разлика између умерене деснице и људскоправашког олоша, распоређеног по безбројним НВО, је само у томе што умерена десница тражи „равноправност за Србе“. Умерена десница ће уредно издавати саопштења и писати чланке „захтевајући“ равноправност Срба по околним банана државама, али ни у томе неће бити доследна, јер се никада неће побунити против законске дискриминације Срба у самој Србији. Да не говоримо о томе да се умерена десница никада неће побунити против циганизације, сомализације и педеризације Србије, против малоумног концепта „родне равноправности“, против чедоморства (то је „људско право“ убица) или против закона који „људска права“ криминалаца ставља испред заштите јавности. Наравно, ни право на самоодбрану не долази у обзир јер и то угрожава „људска права“ криминалаца. „Нужна самоодбрана“, међутим, јесте у складу са „људским правима“. Свако има право да убије насилника, уколико насилник прво убије њега.
Безбожни традиционализам
Умерена десница је „традиционална“. Слави славу и редовно се слика са владикама о каквом великом празнику. Али то и није нешто у „демократској“ Србији и са оваквим владикама. То раде и они што шетају са педерима.
Св. владика Николај каже:
„Ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани.“
О, како умерена десница воли да се представља као „традиционална“, да ламентира о српској држави, српској Цркви, српској историји, српским светитељима… Но, упркос свему, умерена десница је секуларна, што ће рећи, залаже се за безбожничко друштво. У том смислу, не постоји никаква разлика између умерене деснице и било које друге странке „демократије“. За умерену десницу, у политичком смислу, не улазећи у верска осећања сваког појединца, Црква и светитељи су само декор, политички маркетинг, исто оно што су за тзв. грађанске странке педери или Цигани. Умерена десница ће инсистирати на појму „српска држава“, за разлику од „грађанских странака“, али њена „српска држава“ неће бити по мери Срба (по духу Хришћана, по крви аријеваца) већ, исто као и држава „грађанске Србије“, по мери криминалаца и по мери „мањина“ које морају бити „равноправне“, тако што ће Срби бити дискриминисани. Уосталом, није ли постојећи Устав Србије, који умерена десница тако грчевито брани и који је умерена десница донела, управо Устав такве земље?
Закључак
Умерена десница нема намеру да дира у систем владавине организованог криминала који се назива „демократијом“ нити у концепт „људских права“ који подразумева дискриминацију Срба. Додуше, умерена десница не би потписала предају Косова и Метохије Шиптарима, спречила би ЕУропску смрт Србије, а у последње време најављује да би одустала од (свог оригиналног) концепта тзв. неолибералне економије, мада не заговара никакав масовни државни интервенционизам или масовно хапшење лопова и заплену имовине. Очајни Срби ће рећи да би и то било нешто. Истина је, било би, али као ни било ко други, у било којој другој ситуацији, тако ни Срби не могу очекивати да могу да бирају битке који ће водити у рату који се води против њих. Морају се водити све битке, иначе се губи рат.
СВИТАЊЕ 